"Na žalost, nisam uspeo..."

Ako nekome iz „hardcore“ ekipe Grobara sa početka i sredine osamdesetih kažete ime i prezime našeg uvaženog sagovornika, verovatno će vas pogledati začuđeno, s licem čoveka kome dobijena informacija ne znači ništa. Ukoliko mu pak, pomenete nadimak „Italijan“, razgovor će krenuti u sasvim drugom smeru.

Ko je, tih godina, kako bi se danas popularno reklo, bio „u priči“ ne može a da ne zna čoveka koji je svojim sprovedenim i nesprovedenim idejama pokazivao, šta znači biti navijač, šta znači ona, sad već pomalo izlizana sintagma „Grobari- avangarda“ i šta znači voleti Partizan i tribinu, a ne tražiti ništa zauzvrat.

Odakle nadimak “Italijan”?
Osamdesetih godina, kada su krenuli da se organizuju navijači kod nas, navijačka scena u Italiji je bila najbolja. Bio sam u Italiji na utakmici u to doba, i istovremeno počeo da se dopisujem sa nekim Italijanom. Meni je taj način navijanja, sa koreografijama i bakljadama, uvek bio interesantan, i pošto sam ga na Jugu zagovarao, došao je i nadimak “Italijan”.

Koje je tvoje prvo sećanje na Jug? Kada si se “zarazio” navijačkim tripom?
Otac me je vodio na utakmice od sedme godine, na zapad i istok. Sa 13 godina sam dolazio sa njim do stadiona, a tamo svako na svoju stranu, on na zapad a ja na Jug . Od sezone 1978/79 sa ortacima samostalno krećem na Jug.

Šta je tebe kao klinca (adolescenta), najviše privuklo na Jugu?
(Ja sam još adolescent - smeh) Usadjena ljubav prema Partizanu, zatim prema sportu. Ipak, mene prema celom tom navijačkom tripu, nije pokrenuo Jug, već ono što sam video u Italiji. Želja mi je bila da izgledamo poput njih. Kao klinac, gledao sam i utakmice na Ostrvu, i već tada sam shvatio da atmosfera na našim stadionima, nimalo ne zaostaje za onim u Evropi.

Pošto si pomenuo Engleze, a imaš nadimak “Italijan”, možeš li d a uporediš ta dva stila navijanja?
Tada su Italijani bili na vrhuncu, sa sjajnom organizacijom. To je zaista bilo nalik armiji. Najviše sam se družio sa Veroninim navijačima. Verona je bila mala, ali su imali ozbiljnu navijačku grupu. Ceo grad je živeo za klub. Ušli su iz druge u prvu ligu, potom igrali u Kupu šampiona. Upoznao sam tada razne slojeve ljudi u njihovoj ekipi, od automehaničara do doktora. Šarolikost, zastave, koreografije, baloni, baklje, želeo sam da to prenesem kod nas, ali nažalost nisam uspeo.
Sa druge strane, kod Engleza je uvek sve bilo isto: šal, navijanje, ništa kreativno, a mislim da smo mi kao narod kreativniji (sposobniji), od njih.

Šta misliš, zašto tvoja ideja da se Grobari okrenu italijanskom načinu navijanja nije zaživela?
Mi smo pored toga što smo kreativni, i dosta “anarhični” kao na rod. Možda je greška što nismo imali jednog lidera. Pampi je bio taj koji je sve to stopirao, vodio je glavnu reč. Bio je najjači. Sećam se da smo u to vreme nabavili rolne za kase i da sam dovodio Pampija i Trlaju kod mene na gajbu na V sprat da ih bacamo. Zanimljivo, Trlaja me je podržavao u mojim idejama, protiv je bio Pampi. Žare je voleo da cirka, da kara, divlja, uopšte da se ponaša onako kako se smatralo da se ponašaju Englezi.
Ipak, niko od njih nije otputovao za Englesku da vidi to na delu. Poenta je da je sve bilo anarhično. Sećam se, takodje, da smo nas nekoliko gledali čuvenu utakmicu na Hejselu izmedju Liverpula i Juventusa, i da je Pampi veličao Engleze kao huligane. Kad je počel a tuča, on je govorio: ”Evo, prebiše ih Englezi”, želeći time da mi, na neki način dokaže da su Englezi najjači. Ali, kad su Italijani utrčali u teren i kad je onaj tip izvadio pištolj, ja sam mu uz vratio, sa: “evo, vidi šta su pravi huligani”.
Prva baklja koja je zapaljena u Beogradu, bila je zapaljena kod mene u stanu. Izmedju ostalih, tu je bio i jedan od glavnih ljudi sa severa. Zamračio sam sobu, i sekli smo baklju na dva dela. Bili su tu Pampi, Trlaja, Žare, Rus,…Sećam se da me je Žare, na komplet an taj prizor, samo pitao: “imaš li ti neku rakiju da cirkamo?”… Možda je ova njegova rečenica najbolj i odgovor na postavljeno pitanje.

Dosta mladjih navijača se poziva na anarhiju, a sve je evidentn ije da je razlog tome nesposobnost da se organizuje bilo šta kreativnije. Šta je za tebe značila ta “ anarhija”?
Meni se to iskreno nije dopadalo. To je zapravo bila samovolja i moć pojedinaca, maltretiranje par ljudi. Nisu imali nikakvu viziju. Anarhija nažalost nije bila posledica nekog konkretnog mišljenja i jasnog stava o bilo čemu, nego posledica totalno različitih pog leda na svet.

Da li ti je sa ove vremenske distance, žao što si se “pre vremena” povukao sa tribine?
Naravno da mi je žao. Videlo se da dosta toga zavisi od vodje, organizacije. Što su danas cigani bolji od nas? Pa upravo zato što postoji hi jerarhija, što imaju jednu jasnu dozu odgovornosti. Ne može me niko ubediti da kod njih ne postoje anarhisti, ovi, oni... Cigani su jedinstven primer kako Srbi najrazličitijih mentalnih sklopova mogu da se slože. Zato moraš da ih ceniš i poštuješ.
Evo, i da vi, Zabranjeni, dodjete da vodite tribinu, takodje sam ubedjen da ne bi uspeli da se izborite za njenu jasnu i definisanu sliku i fizionomiju. Mislim da, jednostavno to nije u sklopu grobarskog mentaliteta. Isuviše dugo traje pogrešno vođenje tribine, preko 20 godina. Daj bože da se rodi neki Sparatkus medju vama i da “oslobodi robove”…Nažalost, znam o kako je Spartakus završio.
Vratio bih se na vreme dok sam bio aktivan. Tada niko ništa nije uzimao od kluba, sad su plaćenici, žive za račun kluba. U moje vreme niko ništa od kluba nije uzimao. Nije bilo te vrste kriminala. Postojali su kriminalaci i navijači u povoju.

Da li smatraš da je uzročno – posledično povezana pojava plaćen ih navijača i kriminala, sa sunovratom Partizanovog “juga”?
To je kompleksno pitanje, ali je odgovor na njega logičan i dat je u samom pitanju. Najveći problem kod nas je što su na površinu najčešće isplivavali ljudi bez ideje i navijačkog mentaliteta.

U priči o navijačkom pokretu osamdesetih, nezaobilazna tema je rivalitet na relaciji Beograd – Split. Torcida često potencira da Grobari nisu baš bili čest i brojan gost u Splitu i stiče se utisak da se na neki način želi umanjiti neki “mit” o Grobarima tog vremena. Kakva je bila Torcida tih godina?
Što se mene lično tiče, Torcida je tih godina predstavljala otprilike ono što sam ja želeo da vidim kod Grobara. Iznosili su velike barjake, bubnjeve, rolne, baklje, sve što im je bilo dostupno. Mene je možda podvesno više nerviralo ne što su Italijani takvi već i oni pa je bilo realno da je to moguće bilo napraviti i kod nas. Tih godina je bilo nekih kontakata sa splićanima. Ali ono što je činjenica je da je njih uvek mnogo više bilo ovde nego nas tamo . Ali nikako razglog tome nije bio strah Grobara da se ide u Split. Ovde realno nije bilo velikih okršaja sa njima jer su uvek imali pratnju policije. Mi smo kamenovali njihov autobus kod Palasa. Cela ta priča da je to kamenovanje bilo zbog skraćenice NDH (naš dragi hajduk) je ustvari bila i u to vreme politički iskorišćena i predimenzionirana. Pampi, Trlaja i cela ta ekipa su bili u Splitu više puta, sećam se i njihovih priča kako su se par puta i tukli sa njima tamo. I ti kontakti sa njima su bili kada su oni igrali sa ciganima ovde. Ali u suštini nije tu bilo nikakvog straha od odlaska u Split već jednostavno sve u sklopu mentaliteta. Dešavalo se da nas “bez ikakvog razloga” ode 700 na Kantridu jedan vikend a onda deset puta manje na neko drugo gostovanje. Dinamoi su sa druge strane dosta zaostajali za njima. Kada je krenuo taj rivalitet i kada je stvorena takozvana “velika četvortka” mi smo i ostvarivali kontakte sa spićanima ne da bismo ih kopirali već da bismo čuli kako oni razmišljaju. Ni njih ovde nikada nije bilo mnogo. 150, 200, 250… Oni su i tada imali klub ove navijača i iskreno nama je to tada bilo smešno. Iz ove perspektive realno to je bila greška, jer se na taj način razrađivala mreža navijača i lakše se organizovalo. BBB su sa druge strane tek bili u povoju u Zagrebu nas je uvek bilo mnogo više, moje lično mišljenje iz prostog razloga jer se tamo stizalo lakše i brže. U Zagrebu su tih godina ipak bile ozbiljne tuče, jedne godine nas je sigurno 800-900 išlo u korteu ka stadionu kada su nas zagrebčani napali iz neke šume. Tu se sećam da je jedan od Grobara imao i mali improvizovani molotovljev koktel koji je bacio i sprečio njihov napad. To je bio neki period između 1982. i 1984. čini mi se da smo pobedili 2-1 ali nisam 100% siguran.

Nacionalizam?
Druga su vremena bila. Nacionalizam, sve do pred kraj osamdesetih nije bio toliko izražen. Nije moglo da se kaže da smo mi dominantno bili nacionalisti i četnici. Bilo je srpskih zastava sa petokrakom, ali ništa “napadno”. Ni kod nas ni kod drugih. Možda tek neke 1986.-87. godine kreću neki sporadični izlivi nacionalizma. To se naravno odnosilo na utakmice sa hrvatskim klubovima. I Pampi i neki drugi ljudi su to pomalo potencirali.

Koja gostovanja iz tog perioda pamtiš kao najzajebanija?
Tri gostvanja gde je uvek bilo zajebano i gde su bile dobre tu če su: Osjek, Vinkovci i Zagreb. I u ostalim gradovima je bilo zanimljivo. U Sarajevo se uvek išlo u velikom broju i na Koševo i na Grbavicu. U to vreme, kako zbog podeljenosti naroda, tako i zbog mentaliteta tamošnjeg stanovništva, u Bosni navijači još uvek nisu bili toliko zastupljeni. Vinkovci su bili mnogo zajebano gostovanje jer te je bukvalno ceo grad jurio. Babe, dede, mladi… svi su bacali cigle, mleko, kiselu vodu, jaja. Sa prozora kuća, sa nekog nadvožnjaka. Došli su nam iz leđa i pobacali sve živo na nas. Sećam se da je bilo mnogo krvavih glava. Ostala mi je tada je bila scena kada ih je naš vođa “razgrtao” sekirom.

Najmasovnija tuča?
Gore pomenuti Zagreb je namasovnija tuča na gostovanju a bilo j e i par dobrih i masovnih tuča sa ciganima. Sećam se jedne na autokomadi, čini mi se da je utakmca z a 1-1 na njihovom stadionu mislim da je Mance dao gol.

Neka anegdota iz “tvog” vremena?
Bio nam je u poseti jedan od vođa navijača Lacija 1985. godine, koji su i u to vreme važili za krajnje desničare. On je bio totalna suprotnost od svega na šta se u Jugoslaviji tog vremena naviklo između ostalog, imao je i Musolinijevu tetovažu. Postojala je ideja- ne da se napravi prijateljstvo, nego da se od njih nešto nauči. U jednom trenutku je on popet na šipku i sve je to ok funkcionisalo dok ga Pampi nije nokautirao iz nekog razloga.
Što se tiče priče sa Veronezima i njihovom utakmicom protiv zvezde, ja sam poslao moj i Pampijev telefon jednom od njihovih vođa. On je iz nekog razloga zvao mene. Malo su bili skeptični jer je ovo bila komunistička zemlja pa nisu znali šta da očekuju. Njima Beograd bio prvo evropsko gostovanje. Naša udarna ekipa je bila na toj utakmici i bili smo zajedno sa njima na jugu. Cigani su posle tekme bili toliko besni da su nas spustili na teren dok se oni ne raziđu. Naši ljudi su ih napadali za vreme utakmice i to ih je dodatno razbesnelo.
Na putu za Mostar, na utakmicu sa Seltikom, grobarski konvoj se zaustavio u nekom bosanskom selu. Kako obično biva u takvim prilikama, krenulo se u razbojnički pohod sa željom da se pohara sve što se može. Stojeći na čelu kolone Žare je naredio: “Kuće koje imaju svinjac ne dirajte, oni su naši”.

Postoji knjiga o navijačima Verone u kojoj je slika na kojoj je zastava čiji si tvorac. Možeš li nam reći nešto više o kontaktu sa njima?
Sve je počelo baš oko te utakmice sa ciganima. Druga su vremena bila, mnogo je lakše bilo otići bilo gde. Pasoš u džep, na voz- i za noć si tamo i odeš i pogledaš neku utakmicu. Na jednu od utakmica nas par je otišlo sa tom zastavom i doživili smo da ceo stadion skandira “Partizan”! Samu zastavu sam ja privatno napravio jer sam imao kontakt sa njima. A nisam hteo da pravim zastavu tipa “Partizan – Verona” ili nešto slično da ne bih imao ili da ne bih pravio bilo kakav problem ovde. Jednostavno je napravlje na zastava Brigate Belgrado koja je nošena na tih par utakmica.

Vratimo se Grobarima. Smena generacija na Jugu?
Kada sam ja počeo redovno da idem, Pampi i ekipa su već bili tu . Bilo je bitno da dođeš, pogledaš utakmicu, navijaš. Svi smo mi znali i za Voju i ostale starije navijače ali nekako se sama od sebe izdefinisala ta nova generacija koja je uslovno rečeno “preuzela šipku”. Ja ne mogu tačno da se setim kako sam se upoznao sa Pampijem i celom tom ekipom a da nisam dobio šamar ili loše prošao jer mu se nisam svideo.

Po čemu su se Grobari tih godina suštinski razlikovali od ostalih navijačkih grupa pošto u današnje vreme gotovo svaka navijačka grupa manje ili više liči jedna na drugu?
Šta god drugi pisali i pričali, ono što je nas odlikovalo tih godina je što smo realno bili začetnici huliganizma na ovim prostorima. Celoj toj generaciji je bilo bitno samo da se ode na tekmu i da se napravi neko sranje. Eto ja sam se prvi trudio da ličimo na Italijane i napravimo nešto i po tom pitanju. Od svega, uspeli smo da napravimo skoro tri koreografije (smeh). Toliko nije bilo zainteresovanosti da se energija troši na te stvari. Stvarno smo bili “Kaznena ekspedicija”. Uz svo poštovanje prema ciganskoj ekipi iz tih godina, ipak oni nisu imali tako kvalitetnu huligansku ekipu kao mi. Šteta što se na to nije nadovezala i ova druga priča, priča vezana za izgled tribine i koreografije. Ipak, mogu da kažem da smo do 1988. godine u generalno gledano, imali navijačku prevlast u gradu nad ciganima. Bilo je naravno i poraza ali kada se sve sabere bili smo ispred njih.

Napravio si odličan šlagvort za sledeće pitanje. Mi i cigani?
Sve je tada bilo drugačije nego danas. I mi i oni smo imali šarenoliku ekipu, mada smo mi bili, da tako kažem, malo urbaniji i avangardniji od njih. Sa druge stra ne, oni su lakše prihvatali neke navijačke novitete. Prva baklja u Beogradu je zapaljena kod mene u stanu ali se to tada nije svidelo našim vođama i cigani su nedugo zatim upalili baklju na stadionu i to je zaživelo. Dešavalo se, takođe, da na prva organizovana i veća gostovanja neki od cigana idu sa nama.

Da li je neki deo Beograda tada bio posebno poznat kao uporište Grobara?
Novi Beograd je bio naš. I zbog Pampija i Trlaje, ali i zbog toga što smo basket igrali u Hali na Novom Beogradu.

Unutrašnjost?
Novi Sad je po meni bio bez premca. Brojni su i organizovani bili i Kragujevac i Niš. Dolazili su naravno ljudi i iz drugih delova zemlje. Popularne Muje iz Doboja, Grobari iz Trepče, Kosovske Mitrovice...

Partizan i Grobari danas?
Najbolji primer je poslednji košarkaški meč sa Cibonom u Pioniru. Onakav autogol mogu samo Grobari sebi da prirede. Na stranu da li ćemo se ujediniti ili ne. Pominjem to kao najbolj i primer nemogućnosti
da jedna ozbiljna i organizovana struktura iskontroliše da li će se bacati petarde ili ne. U globalu, kako ja stvari danas vidim sa strane, opet je problem ta organizacija - kao i pre 30 godina. Bilo je par dobrih koreografija i akcija ali uvek to može i mora bolje. Sa druge strane na stadionu je sumorno i vlada korupcija. Još smo i dobri.
Generalno, mislim da će se i država i uefa više pozabaviti “problemom” navijača i da će navijačka subkultura biti u velikom problemu da opstane u nekom obliku kako je to do sada bilo.

Kult tribine?
Ljubav prema Partizanu je jedno. A ljubav prema navijačima i celoj toj subkuluturi se rodi onog momenta kada vidiš da se nešto dešava, i da si deo nečega. U moje vreme “dešavali” su se oni jednostavni barjaci. Pevalo se i navijalo, mada repertoar i nije bio naročito bogat. Bio je onaj parni valjak na proslavi titule 1978. godine. Sve to privuče čoveka.

Savet mlađima.
Moraš da budeš navijač. Moraš da se posvetiš tome ako si već od lučio da budeš d eo te priče. Ne možeš
da budeš instant navijač ili neko iz neke interesne sfere koja nema veze sa stadionom. To nije to. Treba da se angažuje više ljudi koji će biti posvećeni, ne očekujući ništa za uzvrat. Iako sada stanje ne deluje sjajno verujem da će se pojaviti neka “armija” koja će sve pokrenuti na bolje.

Redakcija fanzina 4. X zahvaljuje se našem sagovorniku na izdvojenom vremenu, a kolegi JLB-u na
nesebičnoj pomoći.